U slučaju da pokrene i dobije raspravu o budizmu sa onima kod kojih je, svaki lutajući sveštenik može da ostane u zen hramu. Ako je poražen, mora da ode.
U jednom hramu u severnom delu Japana živela su zajedno dva brata sveštenika. Stariji je bio učen, a mlađi priglup i bez jednog oka.
Jedan lutajući sveštenik naiđe i zamoli ih za prenoćište, propisno ih pozvavši na diskusiju o uzvišenom učenju. Stariji brat, umoran od napornog rada tog dana, reče mlađem da ga zameni. “Idi i zahtevaj razgovor u tišini”, upozori ga.
Tako mladi sveštenik i stranac odoše do oltara i sedoše.
Ubrzo posle toga putnik ustade, otiđe do starijeg brata i reče mu: Tvoj brat je divan mladić. Porazio me je.”
“Prepričaj mi razgovor”, reče stariji brat.
“Pa”, objasni putnik, “prvo sam ja podigao jedan prst, predstavljajući Budu, prosvetljenog. Onda on podiže dva prsta, označavajući Budu i njegovo učenje. Ja podigoh tri prsta, predstavljajući Budu, njegovo učenje i njegove sledbenike o harmoničnom životu. Zatim on prodrma svojom stisnutom pesnicom pred mojim licem, pokazujući da svi pomenuti potiču iz jedne suštine. Tako on pobedi, i ja nemam prava da ostanem ovde.” Ovo rekavši, putnik otiđe.
“Gde je taj čovek?”, zapita mlađi, dotrčavši do svog starijeg brata.
“Čuh da si dobio diskusiju.”
“Ništa ja nisam dobio. Isprebijaću ga.”
“Reci mi temu diskusije” zapita stariji.
“Zašto li je, čim me je ugledao, podigao jedan prst, vređajući me da imam samo jedno oko. Pošto je stranac, pomislih da treba da budem učtiv prema njemu, pa podigoh dva prsta, čestitajući mu što on ima oba oka. Onda taj neučtivi bednik podiže tri prsta, sugerišući da nas dvojica imamo samo tri oka. Ja se naljutih i pođoh da ga udarim, ali on pobeže napolje i to okonča stvar!”