Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala. Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
– Dođi, devojko. – reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata. Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži.
– Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama, rece Tanzanu, posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si ti to učinio?
– Ja sam devojku ostavio tamo, reče Tanzan. Da li je ti još uvek nosiš?