Često smo svedoci da čujemo kako neko kaže ovaku ili sličnu rečenicu: „Sa njim se nikako ne razumam.“ ili ste možda češće čuli rečenicu.“Sa njima se tako dobro razumem, jednostavno mi je da komuniciram.“
Da li ste možda razmišljali u čemu je stvar? NLP daje odgovor na ovo pitanje.
Kada posmatramo čoveka i na koje načine komunicira sa drugim ljudima možemo da zaključimo da informacije koje dobijamo iz spoljnog sveta primamo preko 3 reprezentativna sistema.
Ta tri sistema su:
- Vizuelni – gledanje
- Auditivni – slušanje
- Kinestetički – osećaji
Drugim rečima, reprezentativi sistemi su kanali za prijem informacija iz spoljašnjeg sveta.
Sada, kada ovo znamo, možemo da zaključimo da svako od nas koristi sva tri reprezentativna sistema u komunikaciji, samo je različita zastupljenost ono šta nas razlikuje jedne od drugih.
Po tome koji je reprezentativni sistem najzastupljeniji, po tome delimo ljude na 3 grupe: vizuelci, autidivci i kinestetičari.
Krenimo prvo od vizuelaca jer su oni najbrojnija grupa.
Vizuelac se poznaje tako što je skoro uvek lepo obučen sa uklopljenim detaljima. Njemu je vrlo bitno kako nešto izgleda. Dok priča, vizuelac veoma često pokreće ruke oko sebe i na taj način objašnjava mentalnu sliku koju ima u mislima. Takođe je dobro znati da se mentalne slike vizuelca brzo smenjuju, pa je zato primoran da priča brzo i često ostane bez daha. Veoma plitko dišu. Vrlo je brz na odgovorima, gleda čoveka pravo u oči i očekuje da bude gledan. U slučaju da ga ne gledate u oči dok razgovarate, smatraće da niste fokusirani na njegove reči i da ste izgubili komunikaciju. Reči koje koriste su: šira slika, izgled, lepo, prikaz… Postaviće pitanje: Kako ti ovo izgleda? i sl. Od fizičkog kontakta, jedino želi rukovanje dok prisniji, fizički kontakt sa sagovornikom oseća kao ugrožavanje ličnog prostora, te smatra da je suvišan. Oni stoje uspravno sa ramenima podignuti uvis ili unazad, koračaju ukočeno sa podignutom bradom. Kako živimo u svetu gde je sve podređeno vizuelcima, ovo je najbrojnija grupa. Često ljudi koji po prirodi žele da im drugi reprezentativni sistem bude dominantan menjaju to i prilagođavaju se zahtevima okline, pa postaju vizuelci. Iz tog razloga i stoji očekivano ponašanje da nekog gledamo u oči dok razgovaramo. Gledanje u oči nema veze sa slušanjem, ima veze samo sa dominacijom vizuelnog reprezentativnog sistema u današnjem društvu.
Auditivac je čovek okrenut tonovima pa često možemo da primetimo kako auditivac počinje rečenicu, na njima svojstven način, nekim glasom: aaaaaaa, mmmmmm i sl… Na taj način, auditivac traži intonaciju iz koje bi započeo svoj govor. Kada krene, ne voli da ga prekidaju i strašno se uznemiri kada bude prekinut. Onda njegovo precizno izlaganje je zautavljeno i u većini slučajeva, auditivac ne želi da nastavi, već vrati priču na početak i krene ponovo. Možete da ga prepoznate na taj način kako bira garderobu koja je uglavnom u jednoj boja sa različitim nijansama. Dok komuniciraju, drže glavu blago nakrivljeno kao da okreću uvo ka sagovorniku. Dišu veoma duboko i uglavnom su opušteniji od vizuelaca jer u njihovim glavama je taktičnost, melodija i sklad. Koriste reči kao što su: dobra priča, super zvuči, on nema takta, pitaće:“Kako ti ovo zvuči?“
Kinestetičari spadaju u kategoriju ljudi koja se u poslednje vreme sve više razvija. Brz život, trka za novcem, stausom i drugorazrednim uspehom je doprinela da se sve veći broj ljudi okreće sebi, ne traži izobilje materijalnih stvari, već obilje u sebi. Iz tog razloga je sve više ljudi koji komuniciraju preko svojih osećanja. Prvo, da pojasnimo, ovoj grupi pripadaju deca koja su rođena kao kinestetičari, a kasnije se razvijaju i drugi reprezentativni sistemi i od okruženja zavisi koji će biti dominantan. Oni koji ostanu sa dominantnim kinestetičkim reprezantativnim sistemom postaju kinestetičari i veoma ih je lako prepoznati. Ako neko iz vašeh okruženja voli udobnu i mekanu garderobu, koristi dosta kontakta u komunikaciji, dok govori drži ruke na grudima, mazi se po telu i rukama, pogled mu je spušten i uvek je postupan i pažljiv, budite sigurni da je to kinestetičar. Ako ne poznajete nikog ko je takav, u šta ne verujem, setite se Deda Mraza. To je primer pravog kinestetičara. Kinestetičari sležu ramenima dok pričaju, blago su povijeni prema napred. Veoma se uznemire kada su u kontaktu sa vizuelcem i potrebno je da komuniciraju. Kako je vizuelcu potrebno manje vremena da obradi informaciju, jer uglavom infromacijama pristupa iz mentalnih slika, kinestetičaru je potrebno znatno više vremena jer je pristup i obrada informacija preko osećanja zahtevnija, ali i potpunija. Neretko se dešava da iz tog razloga kinestetičara okarakterišu kao sporog i nesposnobnog, što nije opravdno.
Kinestetičari spadaju u kategoriju ljudi koja se u poslednje vreme sve više razvija. Brz život, trka za novcem, stausom i drugorazrednim uspehom je doprinela da se sve veći broj ljudi okreće sebi, ne traži izobilje materijalnih stvari, već obilje u sebi.
Poznavajući ovo možemo da zaključimo da neki poslovi mogu biti adektavtniji za određeni reprezentativni sistem.
Verujem da smo uspeli da odgovorimo na pitanje: „Iz kog razloga se sa nekim ne razumem?“ I ovde važi latinska poslovica slično se sličnom raduje, a suprotnosti se privlače. Tako je često tema na koučingu da žena, koje je vizuelac ima supruga kinestetičara, i nikako ne razume kako on želi da je zagrli dok su u društvu i kako je moguće da je kupio veliki mekani džemper braon boje, a bela uska košulja bi mu baš lepo stajala…
Bitno je da smo svesni toga da svako od nas može da koristi sve reprezentative sisteme i naš je izbor koji želimo da razvijamo. Usaglašenost među reprezentativnim sistemima donosi veliki potencijal i povećava šanse za lepši život.